Sampioni
Dobrodosli! Molimo Vas da se registrujete ,veoma je lako i nece vam traziti potvrdni kod! Hvala ... Ovo je forum za Pitove i Staforde...Podrzimo ovu rasu! Molimo sve nove clanove da se predstave i zahvaljujemo se na aktivnosti...!


Ovo je forum za Pit Bull Terijere (APBT) i Stafordske Terijere (AST)
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Patološka ponašanja psa POREMEĆAJI U PONAŠANJU

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
tamarApbt

avatar

Broj poruka : 35
Datum upisa : 20.10.2011

PočaljiNaslov: Patološka ponašanja psa POREMEĆAJI U PONAŠANJU    Pet Okt 21 2011, 09:00

Valja pomenuti i definisati poremećaje u ponašanju psa, ali i sva ostala ponašanja koja mogu biti uzročnici disbalansa u porodici-čoporu.

Pre svega, kako možemo definisati patološko ponašanje? Životinja usvaja razne oblike ponašanja, i često je u stanju da situaciju izmeni u svoju korist. To ponašanje je, moglo bi se reći, prilagodljivo. Pas je u stanju da traži i pronalazi prilagodljive odgovore, dokle god nešto ne poremeti njegovu sposobnost da obradi informacije koje je prikupio u svojoj okolini. Prilagodljiva ponašanja, čak i kada su neprijatna, ubrajamo u normalna. Uzmimo sledeću situaciju kao primer: Pas živi u porodici u kojoj duži niz godina uživa povlastice koje pripadaju dominantnoj jedinki. U jednom trenutku, usled prisustva gostiju, vlasnici nastoje da spreče psa da se izležava na fotelji u dnevnoj sobi. Naređuju mu da siđe sa nje, podižu glas, dižu ruku. Pas reži, a gazda – da bi zadržao svoj položaj gazde – uzima psa, koji ga, na kraju, ujede. To ponašanje je neprijatno, ali normalno, s obzirom da je pas usvojio određene norme ponašanja, i prilagođava se dotadašnjim situacijama. To je, takozvani prilagođeni odgovor psa na dovođenje u pitanje njegovog hijerarhijskog položaja. S obzirom da bi ova vrsta ponašanja vrlo lako mogla poprimiti oblike hijerarhijske agresivnosti, treba skrenuti pažnju na situaciju kada pas pokušava da potčiniti svog gospodara. Može doći do toga da sistematski počne da ga ujeda svaki put kada oseti da je doveden u pitanje njegov hijerarhijski položaj. On će nizom ujeda saznati da taj ujed sređuje situaciju, te će vrlo brzo početi da ga primenjuje kao provereno oružje. Takva vrsta ponašanja više nije prilagodljiva i normalna, već patološka.
VRSTE NEPRIJATNIH PONAŠANJA

Ovde ćemo pomenuti neke od najuobičajenijih i najprisutnijih vidova nepoželjnih ponašanja, iako to nekada varira zavisno od navika vlasnika.

LOV NA DOMAĆE ŽIVOTINJE

Psi su u stanju da ulove različite vrste plena, ali se agresivnost pri hvatanju plena posebno ogleda u lovu na mačke, živinu i ovce. Čini se da mačka razdražuje gotovo sve pse, bilo da žive u zajednici sa mačkama ili ne. Lov na mačku se najčešće svodi na gonjenje, s obzirom da mačka ima sposobnost da izbegne taj progon; ali postoje psi koji su skloni hvatanju i ubijanju plena. Ima slučajeva kada vlasnici bodre svoje pse, ili previše blagonaklono gledaju na takvu vrstu lova, pa psi dobijaju podstrek da nastave s tom praksom. Lov na živinu i ovce je podjednako neprijatna situacija. Kada se nađu u toj situaciji, psi ispoljavaju ponašanje potpuno dezorganizovanog lova – haotično love sve što im je na domaku, i prestaju tek nakon što su sve životinje preklali. Posebno je stimulativan plen koji se uznemireno kreće i ispušta krike. Na taj način se bolje shvataju uočene štete i sklonost pasa-ubica kokoški ili ovaca da ponove svoje podvige.

Koliko god paradoksalno zvučalo ove situacije predstavljaju normalno ponašanje, čine sastavni deo reakcija pseće vrste, te je često bezuspešno pribegavati metodama „urazumljivanja“ (tradicionalne metode tipa okačena mrtva živina za ogrlicu i sl. treba izbegavati). Najbolje rešenje je da se izbegavaju susreti psa i živine ili ovaca.
BEKSTVO

Samo bekstvo ima dublje korene, tj. često predstavlja loše sprovedenu socijalizaciju i infantilizaciju psa od strane gospodara. Za vreme adolescencije, štene često biva odgurnuto od majke koja u tome ima podršku dominantnog mužijaka, najčešće njegovog oca. Tada odbačeni pas biva prisiljen da živi na najzabačenijem dalu teritorije čopora i da pokuša da dostigne bolji hijerarhijski položaj.

Zaista je primećeno da takavo loše integrisanje u zajednicu može kasnije da se ispolji kod psa begunca. Na to može uticati i neka druga promena koja uslovljava razliku u hijerarhijskom položaju – npr. dolazak deteta u porodicu (taj čin doživljavaju kao potiskivanje u niži rang). Pas prvo napušta porodični posed na kraće, pa na duže vreme. Ukoliko sretne pse ili ljude koji mu nude bolji hijerarhijski položaj, neće imati potrebu da se vrati. Takođe, seksualnost može uzrokovati bekstvo subjekta čiji neodređen hijerarhijski položaj nije uspeo da inhibira periodična seksualna ponašanja. Vrlo je verovatno da će sredina, koja obiluje stimulansima privlačnim za begunca, pojačati želju za bežanjem. Postavlja se pitanje – kako sprečiti da do bega dođe i u kojoj meri vlasnik na to može da utiče? Pokušajte da, za početak, stavite ogradu. Zatim, postepeno i pažljivo vratite psu bitnije mesto u porodičnom životu. Treba nastojati da se s njim ostvari stvarna komunikacija, kako bi se stvorila veza koja bi mogla da zadrži životinju. Dovođenje još jednog psa je drugo dobro rešenje. U tom slučaju bi se stvorila koherentnija grupa; ali nastojte da prilikom uvođenja novog psa konsultujete vetrerinara koji je specijalizovan za probleme ponašanja, da ne bi došlo do situacije dvojnog bega.

Ukoliko se pas, u toku svojih bekstava integriše u neku drugu porodicu, izuzetno je teško vratiti ga i, za psa bi bilo najbolje da ostane tamo gde mu više odgovara. Naravno, i na ovo može da se utiče, ali samo preventivno. Na početku perioda adolescencije treba ga animirati različitim zajedničkim aktivnostima, kako bi se kasnije sprečila bekstva. Ako pas mora da se zanemari na neko vreme, posavetujte se sa veterinarom kako to da učinite bez nekih posledica koje bi se, eventualno, kasnije ispoljile.

KOPROFAGIJA
Ovaj termin se odnosi na konzumiranje izmeta. Kada je u pitanju konzumiranje izmeta biljojeda (posebno konjske i goveđe balege), to se može smatrati normalnim, pa se može reći da je koprofagija svakodnevna pojava kod šteneta mlađeg od šest meseci (nakon tog perioda ima tendenciju da nestane). Pokušaji da se takav vid ponašanja sankcioniše je, u velikom broju slučajeva, bezuspešan s obzirom da psi nastavljaju s tom praksom. Naprotiv, ako odrastao pas konzumira svoj izmet, treba odmah konsultovati veterinara zato što je, u tom slučaju, najčešće reč o simptomu patologije organskog porekla (hronični pankreatitis, egzokrina insuficijencija pankrease), ili je problem psihološkog tipa (sindrom lišavanja, depresija usled odvajanja).

RADOSNO DOČEKIVANJE
Radosno dočekivanje može biti ritualno (često ponavljano usled situacije koja se psu učinila kako prilagodljiva), i ono obično ne bi trebalo da smeta vlasnicima; ali se dešava da dobije takve razmere da izgubi svako obeležje simpatičnosti. Takvo dočekivanje često može biti agresivno i da predstavlja potencijalnu opasnost kako za članove domaćinstva, tako i za posetioce.

Najčešća reakcija vlasnika na takav vid izražavanja naklonosti je pretnja uz povišen glas, ili, čak, udarac. To je, najčešće, kontraproduktivno, s obzirom da pas ne umanjuje svoje oduševljenje, već udvostručuje snagu. Treba da se setimo da je reč o ritualu, dakle o sistemu komunikacije koji nije verbalan i čija efikasnost prvenstveno zavisi od ritma i tipičnog intenziteta (način da se istaknu značajni elementi rituala). Kada pas radosno dočeka svog gospodara, on pokazuje svoje oduševljenje što ga vidi, pa to isto očekuje i od svog „sagovornika“. Uprkos tome, on dobija neočekivan odgovor – gospodar pokazuje znakove razdražljivosti i agresivnosti, pas ne razume, te pojačava svoju poruku naglašavajući „bitne“ elemente. Vlasnik, usled upornosti psa, najzad reaguje, pa ga ili mazi ili udara, zavisno od raspoloženja, što psa ne sprečava da i dalje vrši taj obred. Dakle, takva vlasnikova reakcija ne može da reši problem. Efikasnija metoda bi bila oslobađanje od tog rituala putem ravnodušnosti. U prvo vreme, pas će pojačavati svoje izlive radosti, težeći da dobije povratnu informaciju; kada je ne bude dobijao, nakon nekoliko dana (prosečno pet), pas čeka sedeći, ali lupkanje repa i dalje izražava njegovu radost. To je trenutak za uspostavljanje novog, umerenijeg rituala dočekivanja tako što ćete prići psu da ga pomilujete i pričate s njum.

KAKO PREPOZNATI LAŽNE SIMPTOME?
Najčešća situacija za dešifrovanje lažnih simptoma počinje autentičnom bolešću koju prati kašalj, hramanje, svrab. Vlasnici odmah nastoje da svaku manifestaciju slabosti proprate odgovarajućom negom i pažnjom, maženjem i ušuškivanjem. Veterinar prepisuje određenu terapiju koja u početku daje zadovoljavajuće rezultate. Vrlo brzo, stvar se komplikuje ponovnim ispoljavanjem istih simptoma, te su i vlasnik i veterinar zbunjeni. Vlasnici menjaju veterinara, sve dok problem ne počne da se sagledava sa raznih aspekata. Dolazi se do zaključka da simptomi traju samo u prisustvu vlasnika, a prestaju čim se pas nađe u prisustvu veterinara. Prateći istoriju tih poremećaja, zapažamo da je početna bolest psu donela znatno poboljšanje uslova života: on sada može da spava pored svojih gospodara, da jede najlepšu vrstu hrane, gospodari ga uvek maze kada hramlje, kašlje ili se češe.

U ovoj situaciji se primenjuje rešenje slično onom kod radosnog dočekivanja – ne obraća se pažnja na psa dokle god ispoljava svoje lažne simptome, a vrednuju se trenuci kada je on normalno aktivan.

POREMEĆAJI PONAŠANJA KOD ŠTENETA
Određeni poremećaji ponašanja su karakteristični za štenad i mlade pse. Ovde ćemo pomenuti samo najučestalije.

ANKSIOZNOST IZAZVANA ODVAJANJEM

Ova vrsta anksioznosti predstavlja jedan od najčešćih vidova patološkog ponašanja, a ona je često i uzrok napuštanja psa i eutanazije. Anksioznost izazvana odvajanjem je, zapravo, strah koji je izazvan samoćom. U početku, štenetu teško pada ostajanje kod kuće osam do deset sati bez društva (a to je zajednička sudbina većine pasa), cvili, pokazuje istraživačko ponašanje, ponekad uništava nameštaj. Zatim slede i fiziološke reakcije staha – uriniranje, defekacija, povraćanje. To je, dakle, prva faza, i može se reći da je u njoj strah još uvek umeren – ograničava se na cviljenje i istraživanje. Kada se vlasnici vrate kući i zateknu lom i izmet u stanu, uglavnom čine grešku, pogrešno tumačeći ovakvo ponašanje. S jedne strane ne vide (ili ne žele da vide) da je to vrsta osvete; s druge strane umiruju štene pred naredni odlazak iz stana. Te dve reakcije su shvatljive, ali treba imati na umu da su one razlog nepovoljnog razvoja takvog ponašanja. Ono je za sada samo neprijatno ponašanje koje najčešće može postati patološko. Kažnjavanje je, takođe, vrlo loš izbor, s obzirom da onda životinja povezuje dolazak gospodara sa udarcima, pa zauzima čitav niz položaja potčinjavanja kada čuje da se neko približava vratima. Zapravo, svako od tih kažnjavanja utoliko je više anksiogeno ukoliko dolazi posle perioda strepnje i onda kada bi povratak vlasnika trebalo da odgovara pozitivnoj fazi. Umirujuće reči koje se psu upute pre polaska imaju neočekivano dejstvo. Ne shvatajući smisao reči, pas dešifruje elemente neverbalne komunikacije; te primljenu poruku predstavljaju upitni i zabrinuti izrazi gospodara koji se već sada pitaju kakvu će grešku napraviti pas u njihovom odsustvu. Takva vrsta ispoljavanja nespokojstva je udružena često sa oblačenjem na stepeništu, sakrivanjem pri izlasku i sl. To bi trebalo da uveri pse da gazde nikud nisu otišle, a zapravo, kod psa stvara stanje uzbune, stanje emocionalne napetosti, čime se objašnjava ono što će uslediti. Tu su još dva faktora koja doprinose pogoršanju situacije: reakcije suseda i neuspeh šteneta da prekine svoju usamljenost. U svakoj neugodnoj situaciji, pas usvaja neki broj ponašanja koja će mu omogućiti da iz takve situacije izađe. Ukoliko su svi pokušaji uzaludni, životinja će nastaviti da iskazuje strah, dakle – nekontrolisane emocionalne odgovore, kao i stanje zvano „stečeni strah“. To se javlja kod šteneta koga gazde ostave samog kod kuće i koje ne uspeva da pronađe.

Često se dešava da prisutni susedi pokušavaju da smire štene koje ječi – lupkaju u zid, šapuću iza ulaznih vrata i sl. Ti postupci će samo pojačati cviljenje i uznemirenost psa. Kada ovaj problem dostigne stanje anksioznosti, mora se rešiti uz kompletan medicinski pristup. U toj situaciji se koriste neuroleptici ili antidepresori. Medikamenti neće omogućiti potpuno izlečenje, ali će olakšati primenu terapije čiji je cilj da odlazak i povratak gospodara oslobodi značenja rituala, kako bi se štene naviklo na periode samoće. Izlečenje se postiže za dva do tri meseca, ali se do osetnog poboljšanja dolazi nakon petnaestak dana.

ANKSIOZNOST IZAZVANA LIŠAVANJEM

Ova vrsta patologije je u porastu, naročito zbog sadašnjih uslova prodaje pasa u prodivnicama kućnih ljubimaca. Da bi prilagođavanje sredini u kojoj će živeti biti kompletno i uspešno, štenetu su potrebni razni stimulansi. Ova vrsta anksioznosti nastaje upravo kao posledica razvoja u ponašanju usled promene sredine u kojoj je štene prvobitno živelo. Takav je slučaj, npr. štenadi koja je odrasla na selu, i nikada nije bila u urbanoj sredini. Naravno da će za te pse biti veliki šok kad čuju buku, automobile i slične činioce koji se prvi put javljaju u njegovom životu, na tako radikalan način. Životinja u takvoj situaciji reaguje strahom; a ako su kontakti učestali, postoji rizik da će zapasti u anksiozno stanje. Najčešće se prvi simptomi ove vrste anksioznosti javljaju posle tri do četiri sedmice života u novom okruženju. Pas se uspaniči prilikom svakog izvođenja u šetnju i sl. U ovakvoj situaciji se susrećemo, najčešće, sa dva tipa simptoma: dešava se da štene ili urinira bez prekida, ili vrši veliku nuždu uz povremeno povraćanje, agresivno se ponaša prema svakom ko želi da mu se približi, nemoćno leži, pomamno liže određene delove svog tela (što može biti uzročnik upale), ili traži da jede i pije. To je već stadijum anksioznosti usled lišavanja.

Lečenje i prognoza izlečenja zavisi od uzrasta u kome je pas doveden kod veterinara. Medikamenti koji se upotrebljavaju za lečenje ovog tipa anksioznosti su, najčešće, neuroleptici i anksiolitici, ili izvesni antidepresori. Kada se reakcije straha znatno smanje, može se primeniti terapija navikavanja, a lečenje se sprovodi dva do četiri meseca da bi se omogućio skoro normalan život.

SINDROM LIŠAVANJA

Ovde je reč o depresijama koje su posledica emotivnog i čulnog lišavanja, i koje, prema tome, mogu ostaviti dublji trag na mentalno zdravlje životinje, nego anksioznost usled lišavanja. Najčešće se, u ovom slučaju, štene razvijalo u uslovima emocionalne monotonije, u nekim modernim odgajalištima koja su vrlo bliska „boksovima“. Nije imalo kontakata sa spoljašnjim svetom, sa određenim stimulansima koji su bitni za njegov razvoj. Ta štenad je zatvorena u sebe, bez želje (i znanja) za igrom, gricka neprestano jedan predmet, ima strah od buke i spoljašnjeg sveta. Veoma brzo i te sitne aktivnosti prestaju da imaju značaja u njihovom životu, te se povlače u sebe.

Lečenje zavisi od uzrasta u kome je pas doveden na ispitivanja. Ako je s lečenjem započeto vrlo rano, od trećeg meseca života, ono omogućava da se postigne zadovoljavajuće izlečenje bez ikakvih posledica. Ukoliko je lečenje započeto kasnije, posle šest meseci, postoji mogućnost da će se lečenje teže odvijati, s obzirom da su neki psihički aspekti životinje ostali potpuno neprilagođeni, seksualnost je loše razvijena (što se može zapaziti kod ženki koje imaju retko i neznatno teranje), te anksioznost uporno traje. Lečenje će biti dugotrajno (šest do dvanaest meseci) i naporno za vlasnike koji moraju da se svakodnevno pridržavaju propisane terapije.

DEPRESIJA IZAZVANA ODVAJANJEM

Ovaj tip depresije se javlja vrlo rano, u prvim danima života, i bliska je autizmu koji se javlja kod dece.

Najčešći simptomi su:

- bezizražajni izraz lica, nepromenljiv, bez obzira na emocije šteneta;
- izbegavanje i nesposobnost fizičkog kontakta; panika pri pokušaju približavanja i dodira;
- hipersenzibilnost na buku, nezavisno od intenziteta;
- odsustvo želje za igrom, u svim okonostima;
- izbegavanje i nesposobnost vizuelnog kontakta: ta štenad beži čim ih pogledate u oči.

Pretpostavlja se da postoji uska veza između razvoja ove vrste patologije i poremećaja u odvijanju prvih kontakata sa majkom.

Gotovo u svim posmatranim slučajevima, tu štenad je odbacila majka, ili su je izgubili, a podigao ih je odgajivač, pružajući samo ono neophodno za preživljavanje. Poremećaji se česće javljaju ukoliko je leglo malobrojno, ili ukoliko je štene jedinac. Stimulacije izazvane kontaktima braće i sestara u leglu od preko tri šteneta, mogu zameniti kontakte sa majkom.

Ovaj tip patologije je vrlo ozbiljan, s obzirom da onemoguje normalan život u odnosu sa svojom okolinom. Ukoliko se ovi psi ne leče na vreme, imaće vrlo malo kontakata sa svojim gospodarom; neće podnositi promenu, ma koliko bila beznačajna. Neophodni su im vrlo određeni spacio temporalni reperi kako bi izostali napadi panike prilikom kontakata sa nečim novim. S obzirom da su već dovoljno traumatizovani, te pse treba poštediti promene mesta. Prognoza izlečenja je, dakle, veoma neizvesna, s obzirom da lečenje donosi samo parcijalno ozdravljenje. Kura lečenja podrazumeva učešće cele porodice, koja mora posvetiti od dvadeset minuta do jednog časa dnevno za terapiju. Inače, čitava kura lečenja može trajati od osam do osamnaest meseci. Medikamenti se propisuju ne bi li se smanjili rizici od krize koja je izazvana panikom.

Terapija predstavlja uvođenje aktivnosti u vidu igre, čime se, između ostalog, skreće pažnja sa uzimanja hrane. Vlasnici trljaju krokete među dlanovima, ne gledajući u psa, kome, nakon toga daju da pojede (često im je oslabljen apetit usled uzimanja medikamenata). Nakon nekoliko dana, štene će samo jurnuti da uzme krokete. Vlasnik treba da sedne na stolicu, spuštenih ruku, držeći kroket u otvorenoj šaci. Pas prilazi postepeno ne bi li zgrabio kroket. Kad već stekne naviku i pokuša da jede iz ruke, gospodar okreće glavu u njegovom pravcu, i gleda ga. Taj čin će zaustaviti njegovo oduševljenje, pa će, najverovatnije, odustati od kroketa i povući se. Zato u tom trenutku treba prekinuti vizuelni kontakt. Uz pomoć lekova, taj vizuelni kontakt se obnavlja i ubrzo će vlasnik moći da posmatra štene dok jede. Ubrzo, ono počinje da pravi pokrete šapom u pravcu ruke, te počinje epizoda igre koja će se upotrebiti u struktuisanju sistema za komunikaciju. U pitanju je uzbudljiv posao ali vrlo težak, koji iziskuje visoku motivisanost gospodara, mnogo ljubavi i strpljenja, kao i učešće čitave porodice.

POREMEĆAJI ODRASLOG PSA

Poremećaji u ponašanju odraslog psa se najčešće javljaju na planu odnosa sa ljudima/životinjama iz njegove okoline, ali se, takođe, ispoljavaju u vidu depresije i anksioznosti.

POREMEĆAJI U VIDU STEČENE AGRESIVNOSTI

Kada je u pitanju ova vrsta agresivnosti, najpre se govori o poremećajima koji nastaju unutar grupe čovek-pas. Reč je o ponašanju koje je pas, tokom vremena doživeo kao prilagodljivo, ali koje se, u trenutku kada nije smelo da se ispolji - ispoljilo, i postalo neprijatno. Takvo ponašanje je odgovor na neusklađenu hijerarhijsku organizaciju. U početku, agresivnost psa je neugodan odgovor, ali još uvek sasvim normalan i očekivan. Vrlo brzo, pas shvata da je ujed delotvorno oružje, i počinje da ga koristi neprestano, te faza zastrašivanja iščezava, kako bi nastupila faza hiperagresivnosti. Ta vrsta ponašanja prelazi iz okvira normalnog u patološko ponašanje.


Kada je lečenje u pitanju, najbolje i najpoželjnije je početi u stadijumu reaktivne agresivnosti, ali mnogi vlasnici dolaze na konsultovanje sa veterinarom tek kada agresivnost poprimi razmere patologije. Ovi poremećaji su, kao što je već navedeno, uzrok disbalansa u hijerarhijskim odnosima – štenetu je od dolaska u porodicu dozvoljeno da uživa sve privilegije koje imaju dominantna lica. Onda, u jednom trenutku, ta preimućstva prestaju da važe, situacija se menja, i pas oseća da gubi hijerarhijski oslonac koji je do tada imao. Dakle, u ovakvoj konfliktnoj situaciji, pas će koristiti prilagođen odgovor, tj. hijerarhijsku agresivnost. Prognoza lečenja poremećaja pri stečenoj agresivnosti je povoljna, ukoliko su i gazde svesne da treba da sarađuju. U protivnom, čitava terapija može dovesti do još većeg neuspeha. U stadijumu hiperagresivnosti, pas postaje opasan, pa se preporučuje maksimalna saradnja i istrajnost. Od medikamenata se koriste najviše neuroleptici.

FOBIJE
Fobije su reakcije straha (bekstvo, uklanjanje) izazvane nečim što ne predstavlja nikakvu realnu opasnost za psa.

Pratimo tri stadijuma razvijanja fobija:

1. Dinamički stadijum. Pas reaguje na samo jedan fobični stimulans. Ova fobija je, dakle, jednostavna. Reakcije na ovu fobiju su dobro organizovane, s ciljem da mu omoguće da izbegne tu stimulaciju sakrivajući se ili bežeći.
2. Stadijum pojačanja. Pas nije uspeo da se oslobodi od fobičnog stimulansa, te se javljaju sve snažnije emocionalne reakcije – reakcije straha. Ispoljavaju se u obliku izmenjenih fizioloških pojava (uriniranje i defekacija usled straha, prekomerno lučenje pljuvačke, ubrzani rad srca, kao i ubrzano disanje), potom veoma brzo nastaju reakcije agresije izazvane strahom.
3. Stadijum generalizacije. U ovom stadijumu je pojačavanje emocionalnih odgovora praćeno velikom opreznošću. Vremenom će pas uočiti stimulanse koji prethode pojavi fobičnog stimulansa. Počeće da i na te nove stimulanse reaguje kao na prvobitni fobični stimulans. To je već složena fobija i njen razvoj može dovesti do povezivanja svih elemenata njegove sredine sa fobičnom situacijom. Fobična situacija najčešće nastaje kao posledica žestokog stresa izazvanog kontaktom sa stimulansom koji će postati fobičan. Prognoza lečenja je, najčešće, pozitivna, ali zavisi od stadcijuma fobije i želje vlasnikove da sarađuje. Uz terapiju navikavanja ili uz radnu terapiju, daju se i anksiolitici ili betablokatori.

POREMEĆAJI U MAJČINSKOM PONAŠANJU

Ovde se susrećemo sa dva različita tipa patološkog ponašanja, mada ćemo se baviti isključivo „agenezom majčinskog ponašanja“, tj. slučajevima kada kuja ne ispoljava uobičajeno majčinsko ponašanje. To neuobičajeno ponašanje se javlja već 24 do 48 sati pre samog koćenja, i odražava se nespokojstvom, uzemirenoću, umesto prirodnom željom da pripremi buduće leglo. Panika počinje sa prvim kontrakcijama. U normalnim okolnostima, kuja bi se skrasila na jednom mestu gde bi trebalo da donese na svet svoje mladunce; ali u ovakvoj situaciji, ona trči uznemireno po kući, traži prisustvo svog gospodara i okoti svoje mladunče u hodu uz jecanje. Kada rodi prvo štene, ne obraća pažnju na njega, i ono obično ugine ukoliko nema ko da ga pazi. Mnoge kuje u ovoj situaciji moraju da se oštene carskim rezom, pošto, u nedostatku motivacije, ne mogu ni da se dovoljno napregnu. Odmah posle koćenja, kuja odbija svaki kontakt sa njima i može ili da pobegne, ili da ih napadne, ako ih neko približi. I ovi poremećaji, kao i mnogi drugi, uslovljeni su lošom ili nedovoljnom socijalizacijom – tj. najčešće se javljaju kod kuja koje su se dobro asimilovale sa ljudskom, ali ne i sa psećom vrstom. U većini ovakvih slučaja, parenje je ostvarivano prisilno, ili veštačkim oplođenjem, budući da je kuja odbijala mužijaka u periodu ovulacije. Prognoza „izlečenja“ je vrlo neizvesna, i sadašnjim terapeutskim metodama nisu zabeleženi sasvim zadovoljavajući rezultati.

Eventualno bi moglo da se pomogne pripremanjem mesta gde će se kuja navići da spava u danima koji prethode predviđenom terminu koćenja. Kada koćenje počne, trebalo bi da cela porodica okruži kuju, da joj priča i da je mazi. Možete da atmosferu učinite prijatnijom i opuštenijom uz puštanje tihe muzike. Akušerske radnje bi trebalo da se obavljaju što bezbolnije i što manje stresno. Akupunktura i naročito korišćenje sistema „tens“ (aparat koji omogućuje električnu stimulaciju na nivou kože i sprečava prenošenje poruke bola) omogućuju da se ubrza otvaranje grlića uz suzbijanje bola. Pripreme se peškiri kojima su se brisali vlasnici, zbog poznatog mirisa na koji je kuja navikla, da bi se istim peškirima brisali mladunci posle okota. Vlasnici bi trebalo da pokažu izuzetnu radost i prinesu štenad kuji da ih onjuši. Bradavice se premažu gelom za lokalnu anesteziju, da bi osećaj kontakta sa štenadi bio ograničen. S njom se i dalje razgovara, uz maženje. U oko četrdeset odsto takvih slučajeva dolazi do prihvatanja štenadi i do boljih budućih koćenja. U izvesnim slučajevima, može se dati neki anksiolitik bez sedativnog dejstva kako bi se smanjio rizik od reakcija straha.

PAROKSISTIČNA ANKSIOZNOST
Ovaj oblik anksioznosti se ispoljava naglom pojavom kriznih situacija. Strah je, u ovom slučaju vidljiv jedino po svojim neurovegetativnim promenama – ubrzan rad srca, ubrzano disanje, nesvestica, povraćanje, dijareja, uriniranja, povećano lučenje pljuvačke. Najčešći oblik kod psa je kardiorespiratorni, nakon čega sledi povraćanje. Kriza se manifestuje naglim ubrzanjem disanja, gubitkom vazduha, drhtanjem, simptomima predsrčanog udara (talas udara srca koje se kontrahuje, vidljiv na donjoj strani grudne kosti, levo). Nakon toga, pas pada na tlo mašući šapama. Uzmite ga u ruke, milujte i nastojte da ga umirite, zato što to zaista može da prekine krizu. Primećeno je da su određene rase pasa (patuljasta pudla, normandijski doberman) sklonije ovom obliku anksioznosti od drugih. Prognoza lečenja i izlečenja je uglavnom povoljna, sem u pojedinim slučajevima gde pas ima još i kardiopatologiju; što je, na svu sreću, veoma retko. Lečenje se zasniva na davanju betablokatora kod oblika kardiorespiratornog karaktera i supstituisanih benzamida kod oblika digestivnog karaktera.

PERIODIČNA ANKSIOZNOST
Ovaj tip anksioznosti se manifestuje promenom u ponašanju, ali i organskim promenama do kojih dolazi periodično. Organski simptomi su, najčešće, digestivnog karaktera, pri čemu je povraćanje najuobičajenije. Razvoj ove anksioznosti se može kretati u dva pravca. S jedne strane, ispoljavanje agresivnosti omogućava psu da se izoluje i smanji svoju anksioznost, da spozna da ujed može da bude efikasan i da počne da ga koristi sistematski, čime lako može da razvije hiperagresivnost. S druge strane, agresivnost usled straha ne dopušta psu da ograniči svoje odnose sa okolinom, pa se razvija proces inhibicije koji vodi u hroničnu anksioznost. Prognoze izlečenja su uglavnom povoljne, ali veliki broj pasa može da situaciju učini opasnom za porodicu, s obzirom na nepredvidljivi karakter agresivnosti izazvane strahom. Upotrebu neuroleptika ili substituisanih benzamida treba kombinovati da terapijom čija je svrha da koriguje elemente koji su bili u korenu razvoja ovog tipa anksioznosti.

PERMANENTNA ANKSIOZNOST
Ovaj tip anksioznosti se može smatrati najrazvijenijim tipom, s obzirom da menja ukupno ponašanje psa. Odlikuje se inhibicijom ponašanja na planu odnosa i istraživačkog ponašanja, uz pojavu supstitucije. Reč je o ponašanjima koja nisu vezana za situaciju u kojoj nastaju, ali koja umanjuju emocionalnu napetost. Tri vrste ponašanja imaju tu funkciju: kontakt sa sopstvenim telom, konzumiranje hrane i pića. Kontakt sa telom može dovesti do rana od lizanja, što navodi vlasnike da se obrate veterinaru. Lečenje je uglavnom efikasno.

REAKTIVNA DEPRESIJA

Ova vrsta depresije se javlja kao reakcija različitih jakih emocija. Zapravo, tuga i potištenost koje se pojavljuju neposredno nakon stresa ne mogu se smatrati patološkim. To su prirodne reakcije, koje na neki način „štede“ nervni sistem, koji se odveć napreže. Osim kod subjekta sa potpunom anoreksijom, ne pristupa se lečenju u toku šest do osam dana od događaja koji je bio uzročnik depresiji. Nasuprot tome, ako sledeći simptomi uporno opstaju i preko te granice, postavlja se dijagnoza reaktivne depresije. Ona se ogleda u ravnodušnosti prema okruženju, jecanjem koje nije uslovljeno fizičkim bolom, anoreksijom, frigidnošću ili impotentnošću. Izlečenje je ostvarivo, sem u slučajevima kasnog dijagnostikovanja bolesti nakon suviše duge anoreksije, koja može bitno ugroziti život Vašeg psa. U lečenju se, pre svega, koriste antidepresori bez sedativnog dejstva. Određena fizička aktivnost može ubrzati izlečenje.


INVOLUTIVNA DEPRESIJA
Ovaj tip depresije je karakterisičan, pre svega, za pse od oko sedam ili osam godina. Udružuje klasične simptome depresije (ravnodušnost i tugu) i ponovnu pojavu infantilnog ponašanja (nedovoljna higijena, oralno istraživanje okoline), kao i odsustvo usvojenih modela ponašanja. Najčešće se pas dovodi na pregled zbog nečistoće, ili zbog potrebe da guta različite predmete. Treba naglasiti da je poreklo ove bolesti kompleksnije nego što izgleda, i pogađa pse koji su već bili anksiozni. Dakle, to je stanje koje je nastalo prelaskom iz periodične anksioznosti, preko stalne anksioznosti do, krajnje, involutivne depresije. Takođe, određeni organski faktori (starenje mozga, tendencija ka hipertireozisu, vaskularna insuficijencija) mogu da utiču na pojavu ove vrste depresije. Zatim, neki događaji mogu ubrzati pojavu te bolesti, posebno prestanak neke aktivnosti (vojni psi koji su zbog starosti povučeni iz službe, ili lovački psi koji više ne love), kao i dovođenje u pitanje hijerarhijskog statusa usled pristizanja mladog psa u porodicu. Lečenje su, uglavnom, sprovodi uspešno, osim ukoliko se desi da je bolest dosta izmenila moždane funkcije. Od medikamenata se koriste antidepresori kombinovani sa lekovima koji olakšavaju funkcionisanje neurona (analeptici za jačanje nerava). Preporučuje se i redovna fizička aktivnost u društvu sa vlasnicima.

U KOJIM SITUACIJAMA TREBA KONSULTOVATI VETERINARA?

Bez odlaganja treba konsultovati veterinara kada pas ispolji neko od sledećih ponašanja.

PRETNJE
Ukoliko pas preti članu porodice ili nekom bliskom poznaniku, koga je često viđao u porodičnom krugu, nemojte čekati da krene da ujeda, da biste intervenisali. Režanje, položaji zastrašivanja, predstavljaju prve elemente agresivnosti, i veterinar će ih lečiti kao takve. To je faza u kojoj se rešenje brzo nalazi, često bez medikamenata.

LIZANJE
Situacija u kojoj se Vaš pas dugo liže, grize nokte ili čupa sebi dlaku je ponašanje koje može biti uzrokovano čisto dermatološkim poremećajima, ali su tom ponašanju neretko uzrok ili anksioznost, ili ritualizacija lizanja usled svraba.

BULIMIJA
Ukoliko Vaš pas konzumira hranu bez prestanka i trči kroz kuću tražeći sve što može da se pojede, možda ima bulimiju. Bulimija je često manifestacija anksioznosti, pored nekih poremećaja u metabolizmu.

ŽEĐ
Ako primetite da Vaš pas pije velike količine vode (više litara) i često urinira, i ukoliko se potvrdi da nije reč o poremećajima endokrinih žlezda, treba ispitati poreklo ove potomanije, s obzirom da ona može manifestovati anksioznost ili ritual.

APATIJA
Ukoliko primetite odsustvo israživačkog duha kod Vašeg šteneta, nedostatak želje za igrom, kao i odsustvo želje da provodi vreme sa Vama, najverovatnije su u pitanju poremećaji razvoja koji iziskuju dugotrajnu terapiju.

INKONTINENCIJA
Vrsta anksioznosti koja se ponekad dovodi u vezu sa vaspitavanjem koje je prisilno ili sa neveštim pokušajima obuke.

IZAZOV
Ako primetite da pas, tek ušao u doba adolescencije, počinje da podiže šapu na nameštaj u prisustvu muških članova porodice, znači da ste mu dodelili hijerarhijski status koji mu dopušta da izaziva ostale mužjake. Posetite veterinara, pre nego što počne s pretnjama i ujedima.

DEPRESIJA
Ukoliko je osoba ili životinja sa kojom je Vaš pas imao prisan odnos nestala iz njegovog života, velike su šanse da će pas dospeti u stanje reaktivne depresije. Ona se manifestuje gubitkom apetita i ravnodušnošću prema okruženju. Ukoliko ovo stanje potraje duže od osam dana, treba početi sa lečenjem, da bi se predupredio ozbiljniji oblik depresije.

HALUCINANTNI POREMEĆAJI

Ako primetite da Vaš pas, u stanju mirovanja, počinje da prati pogledom neki imaginarni predmet ili ukoliko, bez ikakvog prisustva zvuka načulji uši, znajte da su najverovatnije u pitanju halucinantni poremećaji koje treba lečiti bez oklevanja.

SENILNOST
Ukoliko se Vaš stari pas ponaša detinjasto, ako prestane da sluša, nije čist i cvili bez povoda, treba analizirati situaciju i, eventualno, započeti lečenje. U ovakvim slučajevima se koriste anksiolitici i neki antidepresivi spojeni sa terapijom koja ima za cilj da koriguje elemente iz njegove prošlosti koji bi bili potencijalni okidači za pojavu anksioznosti.

TERAPEUTIKA
U poslednjih deset godina primećen je znatan napredak na polju terapeutike. U velikoj meri je do tog napretka došlo zahvaljujući upotrebi brojnih medikamenata koji se koriste u humanoj psihijatriji, kao i boljem poznavanju procesa učenja kod psa.

Čovek je oduvek težio da izmeni neželjena ponašanja kod domaćih životinja, a naročito kod psa. Dugo se koristio tradicionalnim i magijskim metodama u te svrhe. Primeri sečenja repa da bi se izbeglo besnilo (smatralo se da se „crv besnila“ nalazi upravo u repu), stavljanje kamička sa planine Vantu u lečenju agresivnosti samo su neki od velikog broja tradicionalnih recepata za lečenje raznorodnih problema. Kasnije je došlo do promene, te se izmena ponašanja kod pasa dozvoljavala jedino dreserima i vaspitačima. Sve eventualne probleme i poremećaje u ponašanju su sveli na genetski problem, čineći, na taj način, svako medicinsko lečenje suvišnim. Upravo je promena društvenog položaja psa učinila mogućim uzimanje u obzir psihičkih poremećaja, a stvaranje terapeutskih metoda, neophodnim. Zahvaljujući tim novim terapeutskim mogućnostima, sve su ređi slučajevi kada eutanazija ili prodaja psa deluju kao jedina rešenja da se sačuva bezbednost gospodara.

BIOLOŠKE METODE HIRURŠKE METODE
Hirurške metode su dugo vremena bile omiljene među veterinarima. Ako izuzmemo lobotomiju (presecanje njušnih peteljki), koja je zaista brutalna metoda (dovodi psa do stadujuma kada postaje biće koje vegetira), možemo nabrojati neke koje zaista mogu da pozitivno utiču na promene u ponašanju. Kastriranje je, bez ikakve sumnje, metoda koja se najviše koristi u lečenju poremećaja ponašanja. Često se smatra „lekom za sve boljke“ s obzirom da se preporučuje za suzbijanje agresivnog ponašanja, agitarnih stanja, nečistoće, anksioznosti, bez obzira na uzrok. Ali, sama statistika nam govori nešto drugo. Zapravo, konstatovano je da manje od dvadeset odsto kastriranih pasa pokazuje poboljšanje u ponašanju, što efikasnost kastriranja stavlja na nivo efikasnosti niži od onog koji dobijamo pomoću placebo efekta (placebo lekovi omogućavaju da se dobije dvadeset do dvadeset i pet odsto izlečenika). Postavlja se pitanje da li kastriranje uopšte ima nekog uticaja na ponašanje psa. Bilo bi preterano reći da nema. Fiziološki gledano, kastriranje znatno smanjuje nivo seksualnih hormona prisutnih u organizmu, što ublažava nepoželjna ponašanja indukovana tim supstancama. Dva faktora ograničavaju primenu kastriranja. S jedne strane, jedino su agresivnost izazvana ugrožavanjem teritorije i agresivnost usled raznih nadražaja zavisni od hormona. S druge strane, ta ponašanja ne treba smatrati stalnim, s obzirom da bi ih to učinilo nezavisnim od povrede teritorije ili agresivnosti izazvane nadražajima.

LEČENJE HORMONIMA
Bezbolnija metoda, koja predstavlja supstituciju za kastriranje je lečenje hormonima. Dolazi do pozitivnih rezultata u primeni hemijskih reverzibilnih kastriranja. Ova vrsta lečenja ima široku primenu, mada se najčešće koristi kod mužijaka čiji je libido uzročnik problema u ponašanju. Koriste se dve grupe supstanci - progestativi i antiandrogeni. Ograničenja u pogledu efikasnosti ove vrste lečenja ista su kao i kod lečenja pomoću hirurškog kastriranja, a te dve grupe supstanci ni izdaleka nemaju isti efekat. Progestativi se uzimaju u velikim dozama da bi se suzbilo agresivno ponašanje izazvano razdražljivošću. Međutim, oni imaju tendenciju da pogoršaju agresivnost usled ugrožavanja teritorije. U dozama koje su neophodne da bi se postigli pozitivni rezultati na psihičkom nivou, ove supstance mogu imati opasna sekundarna dejstva, naročito na koštanu srž, i, samim tim, na krvnu sliku. Antiandrogeni su, za razliku od prethodnih, daleko specifičniji i omogućavaju ostvarenje pouzdanog hemijskog kastriranja. Njihova upotreba je vremenski ograničena. Granice njihove efikasnosti poklapaju se savršeno tačno sa onima koji se odnose na kastriranje.

Ostali hormonalni tretmani se koriste u izuzetno malim dozama - tiroidni hormoni i kortizon - kod terapija težih depresivnih stanja. To su hormoni koji normalno doprinose prilagodljivom odgovoru organizma u stresnoj situaciji. Kod depresivnog psa, nagomilavanje situacija agresivnosti, koje je dovelo do depresije, iscrpilo tiroidu i nadbubrežne žlezde. Tiroida postaje manje aktivna kod ostarelog psa, što pogoduje nastanku involutivne depresije. U svim slučajevima, prepisivanje malih doza tiroksina i, eventualno, kortizona, izgleda da daje dobre rezultate.

PSIHOTROPI
To su supstance koje umnogome utiču na promenu ponašanja i klasifikuju se po specifičnim karakterisktikama.

Neuroleptici su sedativi (utiču na smanjenje motorne aktivnosti), izazivaju stanje ravnodušnosti u osnosu na okruženje, utiču na smanjenje agresivnosti, koriste se u lečenju halucinantnih stanja. Postoje tri grupe neuroleptika. U prvu grupu spadaju neuroleptici sedativi (njima je svojstveno potiskivanje voljnog ponašanja), koji oslabljuju motornu aktivnost psa. Zatim, postoje neuroleptici koji se koriste protiv inhibicije – dezinhibitori – i oni omogućuju da životinja dobije novu sposobnost za interakciju sa svojom okolinom. Postoje i meštoviti neuroleptici čije srednje dejstvo spaja emocionalno smirenje i povećanje sposobnosti prilagođavanja okolini. Klinički se najčešće koriste ovi poslednji. Neuroleptici su najbolji lekovi kod lečenja agresivnosti.

Supstituisani benzamidi su supstance koje se nalaze negde između antidepresora i neuroleptika. Potiču od leka koji ima funkciju sprečavanje povraćanja (Primperan). Ovi lekovi su vrlo korisni zbog elastičnosti svoje upotrebe. Kada je u pitanju depresivna i anksiozna životinja, male doze ovog leka su dovoljne da se povrati istraživački duh, kao i želja za igrom. Supstituisani benzamidi smanjuju i neka agresivna ponašanja (nastala usled straha ili određenih nadražaja), kao i emocionalne reakcije koje su, najčešće, praćene problemima digestivnog sistema.

Anksiolitici su supstance koje deluju u moždanoj kori na pojedine neurone koji su uključeni u odgovore na strah i inhibiciju, blokirajući njihovo funkcionisanje. Najpoznatiji su benzodiazepini, od kojih je načešće korišćen valijum. Preporučuje se oprezno korišćenje ovih lekova, s obzirom da pospešuju ispoljavanje agresivnih stanja. Najčešće se koriste u slučajevima stalne anksioznosti. Antidepresori omogućavaju normalne moždane funkcije kod depresivnih pacijenata. Oni koji se koriste u lečenju pasa, pripadaju dvema jasno odvojenim himijskim grupama, triciklicima i tetraciklicima. Triciklici imaju vrlo jako sedativno dejstvo i omogućuju kontrolu uriniranja i defekacije, s obzirom da ubrzavaju srčani ritam i kod anksioznih psa. Tetaciklici nemaju sedativno dejstvo, već omogućavaju stimulaciju nastavljanja aktivnosti; posebno su pogodni za lečenje depresije kod štenadi i kod reaktivnih depresija.

TERAPIJE
Kod problema ponašanja koriste se tkz. terapije ponašanja i kognitivne terapije.

TERAPIJE PONAŠANJA

Terapijama ponašanja nastoji se da se promeni, kao što i sam naziv kaže, ponašanje pacijenta. Ukoliko želimo da pojačamo i održimo određeno ponašanje, koristićemo pozitivno potkrepljenje. Nasuprot tome, ako želimo da neko ponašanje suzbijemo, doći će do negativnog konteksta, i to zovemo negativno potkrepljenje. U ovakvoj vrsti prisupa nije cilj da pas razume situaciju, već da se usmeri njegov odgovor. Razlikujemo dva tipa terapije ponašanja – metode uslovljavanja i metode navikavanja. Kada je u pitanju uslovljavanje, razlikujemo pet sistema.

Averziono uslovljavanje je, zapravo, spoj negativnog potkrepljenja ili kažnjavanja sa neželjenim ponašanjem. Da bi kažnjavanje imalo efekat, mora da bude izvršeno u deliću sekunde posle lošeg odgovora – ono može biti neprijatno, ali je srazmerno grešci. Negativna potkrepljenja su, najčešće, sistemi sa automatskim pokretanjem, i ne podrazumevaju fizičko prisustvo vlasnika (mišolovka, ogrlica sa električnim pražnjenjem i sl.). Ukoliko se ponašanje „leči“ na taj način, velike su šanse da će brzo doći do pozitivnih rezultata, ali će se neželjeno ponašanje vratiti čim se prestane sa kažnjavanjem. Upravo zbog toga je najbolje da se zajedno sa averzivnim uslovljavanjem primenjuje i pozitivno uslovljavanje putem nagrada. Pozitivno uslovljavanje predstavlja spoj pozitivnog potkrepljenja ili nagrade sa traženim odgovorom u ponašanju. Nagrade treba davati postepeno, dok se ne stabilizuje ponašanje psa, i kasnije, eventualno, zbog dalje motivacije. Prvi rezultati se postižu sporije nego kod kažnjavanja, ali su znatno efikasniji.

Ove metode uslovljavanja se koriste samo za slučajeve menjanja postojačeg ponašanja. Da bi se izgradila ponašanja koja su nepoznata životinji, koriste se druge metode.

Oblikovanje se postiže konstantnim nagrađivanjem različitih postupaka koji vode pozitivnom ponašanju. Ova metoda može pomoći i anksioznim psima da savladaju situacije koje izazivaju strah.

Kontrauslovljavanje je kontradiktorni spoj dva nespojiva odgovora u prisustvu istog stimulansa, kako bi došlo do nestanka inicijalnog odgovora. Ovaj sistem je zastupljen kod lečenja fobija. Radi bolje uspešnosti lečenja, najbolje bi bilo da se uporedo odvija proces navikavanja.

Imerzija ili implozivna terapija se zasniva na suočavanju sa stimulansom koji je okidač napada panike, otklanjajući svaku mogućnost izbegavanja tog suočavanja. Ova seansa se održava samo jednom i prekida se čim subjekat potpuno prestane da reaguje. Ova metoda je vrlo opasna i može dovesti do jako ozbiljnih depresivnih stanja. Metode uslovljavanja se koriste kod gotovo svih poremećaja, iako su im efekti nestabilni. U početku, one omogućuju da se rezultati brzo uspostave, te vlasnici mogu da, bez problema podnesu situaciju.

Navikavanje predstavlja posebnu vrstu učenja koje za sobom povlači postupno nestajanje odgovora izbegavanja, emocionalnih reakcija, bežanja uz redovno prisustvo ponavljanog stimulansa. Najbolja metoda u lečenju anksioznosti izazvane odvajanjem, kao i u lečenju fobija je, upravo, navikavanje.

KOGNITIVNE TERAPIJE
Kognitivne terapije omogućavaju promenu neželjenog ponašanja kod psa, pružajući mu nove informacije o njegovoj sredini, koje su njemu razumljive. Na taj način mu se dozvoljava da reorganizuje svoje shvatanje različitih situacija koje su uzrok smetnji ili sukoba. Kod sociopatija će se, na primer, primenjivati terapija usmerene socijalne regresije. Članovi porodice će, na različite načine, da se koriste događajima koji su od hijerarhijskog značaja i koji će pokazati psu da nije dominantna jedinka. Na primer, tokom obroka mu se ništa od hrane ne sme davati, već mora sačekati da svi završe sa jelom ne bi li dobio svoju porciju. Ženske osobe neće maziti psa i obraćaće pažnju samo na oca kome je pas do tada osporavao autoritet. Potrebno je oko petnaest do dvadeset dana da uočimo prve rezultate ovih metoda, ali će taj rezultat biti konačan ukoliko porodica ne ponovi početne greške.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Patološka ponašanja psa POREMEĆAJI U PONAŠANJU
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Sampioni :: Moj Pas! :: Zdravlje-
Skoči na: