Bolesti pasa izazvane stafilokokama

Kod pasa, posebno kod dobermana, a i među nekim drugim veoma popularnim rasama [posebno onim sa naboranom kožom] veoma su česte infekcije izazvane bakterijama iz roda Staphylococcus. Uglavnom prolaze kao nezapažene i nedovoljno ozbiljno tretirane od strane vlasnika (kao lokalni estetski problemi koze). Većina vlasnika pokušava da ovaj problem reši samo pojačanom higijenom ili primenom dezinfekcionih sredstava, ali ne i tačnim utvrđivanjem uzročnika i njegove osetljivosti na lekove i primenom odgovarajuće terapije do izlečenja. Lokalne infekcije kože (kao na primer tvrde bubuljice na bradi ili butinama) su često samo spoljašnji znak ozbiljnijih infekcija koje tinjaju unutar organizma, a u početku ne izazivaju veće promene u opštoj kondiciji psa. Problemi se uoče mnogo kasnije, kada na primer, kuja ne može da ostane skotna posle više parenja, ošteni mrtvu štenad [često pre roka], ili štenad dobiju dijareju ubrzo po rođenju, a kasnije osip po glavi ili laktovima, ili kada mužjak, posle par uspešnih parenja više ne može da ima potomstvo. Lečenje u takvom poodmaklom stadijumu je dugotrajno, skupo i često neuspesno.

Uzroci i načini oboljevanja
Stafilokokne infekcije se kod pasa pojavljuju kao samostalna (generalizovana) ili
sekundarna infekcija. Bakterije su stalno prisutne svuda u okolini, ali na to da li će pas oboleti ili ne utiču različiti faktori, npr. držanje u lošim uslovima, narušen hormonalni
sistem, nedostatak vitamina i minerala u ishrani ili urođeni imunodeficit. Kod
dobermana kao rase je posebno prisutna genetska predispozicija tj. urođeni
nedostatak imuniteta na stafilokokne toksine. Lečenje neadekvatnim antibioticima
(tretiranje bilo kojim antibiotikom po iskustvu i bez prethodno urađenog
antibiograma) često pogoršava problem - bakterije razviju otporniji soj a pas još
više naruši ionako slabu sposobnost da se sam izbori sa infekcijom. U takvim
slučajevima problem se samo prividno primiri a zatim ubrzo pojavi u još jačoj formi.
Kod pasa osetljivih na ovaj oblik infekcija, bolest se najčesce prenosi putem parenja. Štenci se mogu inficirati ili čak i uginuti dok su još u materici.

Oblici i simptomi bolesti
Prvi znaci bolesti se pojavljuju dve do tri nedelje posle inficiranja, najčešće kao
oboljenje kože. Oboljenja kože mogu biti površinske, plitke ili duboke piodermije. Površinske piodermije prepoznajemo po oštećenju gornjih slojeva kože, pojavi sitnih
ispupčenja (granulacija) ili sekreta. Mogu se javiti u dva oblika: kao vlažni letnji ekcem i intertrigo.

Vlažni letnji ekcem nastaje najčešće po toplom vremenu kada je smanjena ventilacija kože, takođe i kod dugodlakih pasa koji se čuvaju u lošim uslovima.

Intertrigo je karakterističan za neke anatomske osobenosti kože, tamo gde je koža
vezana za mišiće te ne dozvoljava ventilaciju "naličja" što pogoduje naseljavanju
bakterija (doberman). Ako se ne leči, ovaj oblik lako zahvata dublje slojeve kože.
Kod plitke forme, infekcija napada sve slojeve piodermisa i dlačne folikule.
Postoje 2 oblika: impetigo ili gnojni dermatit mladih pasa i povrsinski folikulit.
- Mladalacki dermatit nastaje kod pasa koji nisu dostigli polnu zrelost i to u obliku
gnojnih osipa u predelu pazuha i prepona.
- Kod površinskog folikulita infekcija napada koren dlake. Dlaka se proredjuje i opada. Duboka piodermija pre zahvata dublje slojeve kože i potkožno tkivo. Često nastaje kao nuspojava kod demodikoze što bolest čini jos težom.

U najvećem broju slučajeva stafilokokne infekcije oboljevanje kože predstavlja samo usputnu pojavu. Kod obolelog psa dolazi do uvećanja limfnih čvorova i obilnog sekreta. Od lokalno nastalih promena na koži, možemo uočiti pojavu bubuljica, čak i čitavih grozdova na bradi (folikulit i furunkoloza), bubuljice među prstima, ili oštećenje
nosnih šupljina (nazalna piodemia).
Drugi veoma opasan oblik je oboljenje polnih organa. Kod kuja se razvija gnojni (ređe kataralni) vaginit koji karakteriše pojava svetlo žutog sekreta iz vagine ili
infekcija materice (endometrit). Kod mužjaka se javlja upala polnih organa
(postitis) praćena sekretom koja, ako se ne leči, može dovesti do patološkog
razrastanja epitela prepucijuma. U uzorku brisa se pod mikroskopom vide epitelne
ćelije, fagociti, limfociti i veliki broj ćelija stafilokoka. Važan klinički predznak stafilokokoze je i pojava otoka po telu koji na pritisak daju zvuk sličan šuštanju. Bolest moze pratiti i iscedak iz očiju, konjuktivitis i oboljenje paraanalnih žlezda.
Kod štenadi inficiranih još u materici kuje, prvi znaci bolesti liče na trovanje hranom. Oboljevaju od 2. do 7. dana života pri čemu dijareja nije tako intenzivna kao kod drugih virusnih bolesti pasa (dijareju veterinari u ovom uzrastu često pripisuju
virusu). Štenci napreduju (ne povraćaju) ali dugotrajna dijareja može dovesti do
iscrpljenosti ili smrti. Ako prežive, kasnije se razvijaju različiti gnojni oblici na koži, najčešće bubuljice u predelu vrata i glave (što mnogi odgajivaci pogrešno tumače kao ozlede od zubića, žuljeve ili infekcije od mokraće). Ovi znaci upućuju na urođeni (nasledni) nedostatak imuniteta kod štenadi. Stafilokoku takođe često možemo naći kao uzročnika pojave mastitisa kod kuja.
U slučaju pojave znakova stafilokokne infekcije kod štenadi trebalo bi uzeti uzorak kujinog mleka, tačno utvrditi uzročnik i odgovarajuci lek (antibiogram). Ako se odgovarajući lek može davati kuji u laktaciji, treba odmah primeniti lečenje ili štence odvojiti od majke i hraniti veštački do uzrasta kada se i oni mogu lečiti. Kod svake sumnje na stafilokoknu infekciju treba obavezno uraditi bris sa inficiranog mesta (mikrobiološka analiza uzorka kože, sekreta ili mleka), tačno utvrditi uzročnika i primeniti samo antibiotik za koji antibiogram pokaže da deluje. Nasumično lečenje može naneti više štete nego koristi (ojačati bakterije a oslabiti imunitet psa) i onemogućiti kasnije izlečenje (bakterije postaju neosetljive na bilo koji antibiotik)
Napominjemo da je neophodno precizno, laboratorijski potvrditi stafilokoku kao uzročnika infekcije zbog toga što neki drugi problemi na koži imaju slične znake. Takvi su na primer: ekcem izazvan deficitom cinka ili hipervitaminozom, gljivična i parazitarna oboljenja (demodikoza, heilicieloza, sarkoptoza), alergije, kontaktni dermatiti, genetske anomalije (sindrom plavog dobermana), tumori ili ciste, seboreja ili hormonalni poremećaji. Kada postoje kombinovane infekcije stafilokoka sa gljivičnim (candida) infekcijama ili demodeksom treba primeniti kompleksnu terapiju tako da lečenje jednog uzročnika ne šteti lečenju drugog.


Veoma dobre rezultate u lečenju i prevenciji stafilokoknih oboljenja pasa postigli su
u Naučnoveterinarskom centru Ignjatov u Rusiji. Njihov proizvod ASP (anatoksin stafilokokni polivalentni), razvijen specijalno za lečenje i prevenciju stafilokokoze pasa, može se primeniti istovremeno i kao terapija i za preventivnu imunizaciju pasa (kao vakcina). Preparat deluje drugačije od antibiotika, tako što podstiče povećanje prirodnog imuniteta pasa na toksine stafilokoka umesto da ih ubija. Na ovaj način, posle primene leka pas je takođe zaštićen od potencijalne sledeće infekcije. Za lečenje već obolelog psa se primenjuje doziranje po datoj šemi u obliku inekcija u toku 15 dana. Za zaštitu (prevenciju) se daje jednokratno kao vakcina, dva puta godišnje, takodje i kujama u 20-tom i 40-tom danu skotnosti. Preporučuje se zaštita plemenitih mužjaka koji se koriste u priplodu. Ako je stafilokokna infekcija lečena antibioticima potrebno je ponovo uraditi bris po završenoj terapiji (iako su znaci nestali ne znači da je infekcija izlečena), ili u slučaju ponovljene infekcije takođe. Neki oblici stafilokoke pokazuju neverovatno brzu sposobnost adaptacije na antibiotike, što znači da jednom uspešno primenjeni lek, može već sledeći put biti potpuno neefikasan, ili tek primirena infekcija ponovo buknuti kao potpuno neosetljiva na prethodni način lečenja.

Autor ovog članka je nažalost do sada mnogo puta na ovim prostorima video probleme kod dobermana izazvane stafilokokom. Od vrednih kuja kod kojih se posle godina lečenja ništa nije moglo uraditi da bi imale štenad ili oštene živu štenad, onih koje su "iznenada" uginule od tihe upale materice, štenadi koja "čudom" prežive nešto što je obično označeno kao korona ili parvo virus, a odgajivač posle mukotrpno leči
"bubuljice i žuljeve" da bi štenad iole pristojno izgledala, do izuzetno vrednih
priplodnjaka koji su ostali sterilni posle samo par uspešnih parenja ili sa teškim
hroničnim bolestima prostate. Sve ove strašne posledice su često počele kao "obične bubuljice na bradi od ostatka hrane" ili "žuljevi na laktovima i butinama od
ležanja na tvrdoj podlozi" ili "sekret iz polnih organa" na koji vlasnik nije obratio
pažnju jer je to "normalno kod pasa". Moj prijateljski savet svima koji imaju
dobermane [ili već pomenute ugrožene rase] je da svaki put ove "obične bezazlene estetske" ili "normalne" probleme provere uzimanjem brisa kod veterinara i podvrgnu pse ozbiljnom lečenju ako se prisustvo stafilokoke potvrdi. U suprotnom ubrzo mogu ostati uz psa koji ne moze da imati potomstvo, ili koji iznenada ugine, ili bolest kože stigne do forme koja je toliko teška i neprijatna [gnoj, neprijatan miris] da se pas mora uspavati. Na osnovu iskustva, takođe preporucujem preventivnu proveru brisa kujama 2 do 3 puta godišnje, a obavezno mesec dana pre planiranog parenja i posle štenjenja. Na osnovu sakupljenih podataka tokom proteklih deset godina, kod naših dobermana se najčešće javljala Staphylococcus Aureus na koži i polnim organima, izuzetno agresivna i prilagodljiva vrsta koja često dovodi do steriliteta, i takođe nesto manje opasna, koja uglavnom napada kožu - Staphylococcus Epydermis. Pored tretmana odgovarajućim antibioticima, u poslednje dve godine, primena preparata ASP kod mojih i pasa mojih prijatelja koji su oboleli od stafilokokoze, je dala odlične rezultate. Tretiranje kože lokalno sredstvima za dezinfekciju [jod, hidrogen, bojeni rastvori] ima efekta samo ako se pas istovremeno leči na pravi način.
Shvatite ovaj problem ozbiljno!